Отвори очи, читај!

Отвори очи, читај!

Цар Душан

Car Dusan

Стефан Урош IV Душан Немањић је потомак Стефана Немање и последњи српски краљ династије Немањића.  Првенствено је крунисан за краља, да би затим понео титулу првог цара српске државе Васкрса 1346. године.

За време његове владавине српска средњовековна држава територијално је досегла зенит. Цар Душан освојио је две трећине Балканског полуострва. У своје време је, несумњиво, био један од најјачих, ако не и најјачи владалац у Европи. Заузео је Епир, Тесалију, Етолију и Акарнанију. Његова држава простирала се од Дунава до Коринтског залива и од Јадрана до Јегејског мора. Оно шта му је остало као неостварена жеља је да завлада Цариградом.

Занимљиво је, да је детињство провео у баш у Цариграду. Његов отац потоњи краљ Стефан Дечански је био прогнан, осрамоћен и ослепљен. Године 1320. када је дошло до измирења краља Милутина и Душановог оца Стефана Дечанског, породица се враћа у Србију. У јеку грађанског рата у Србији изазваним постојањем три претендента на престо, по смрти краља Милутина, 6. јанура 1322. године на државном сабору, за краља је проглашен Стефан Дечански. По древном обичају Немањића, тада четрнестогодишњи Душан, добија на управу област Зете. У то време склапа чврсте пријатељске односе са властелинима, који ће му остати одани за све време његовог живота. Године 1329.  Душан води свој први ратнички поход против Босанаца који су прешли у Србију и на доњем Лиму покрали седиште дабарског епископа, цркву Светог Николе Бањског. Душан односи своју прву победу покоривши босанске јеретике.

Велико поштовање задобио је у другом рату, тј. у бици код Велбужда, 28. јула 1330. године када је цар Михаило отерао супругу Ану (сестра Стефана Дечанског) и том приликом склопио савез са византијским царем Андроником трећим Палеологом и објавио да ће у Србији поставити своје престо. Српска војска, у чијим редовима су били немачки и шпански најамници, тешко је поразила Бугаре, цар Михаило је погинуо при бексству, док његов савезник Андроник трећи, после вести о бугарском поразу, одлучује да повуче своју војску.

Оно што је у Душановој биографији најтужније, јесте да је његове владалачке походе обележевало супротстављање, не само непријатељима српске државе, већ и сопственом оцу Стефану Дечанском. Врхунац сукоба оца и сина је тренутак када Душан одлучује да збаци оца са власти дошавши пред дворац у Неродимљу. Стефан бежи у Петрич, али га тамо заједно са другом супругом Маријом Палеолог и њиховом заједничком децом хапсе. Стефан је живео још свега два месеца остављен у тамници. Неки извори тврде да је Душан наредио да му убију оца и наводе да је то резлог због чега Душан никада није проглашен светитељем. Упркос свему, 11. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину Душан по други пут бива крунисан за краља. 

Његова способност да неустрашиво освоји Македонију, Албанију, Епир и Тесалију никада као таква није доведена у питање, али се мора поменути и чињеница да су његова освајања подпомогнута тадашњим дуготрајним грађанским ратовима у Византијској држави. Септембра 1345. године Цар Душан после заузећа Сера, који је био, најважнији град између Цариграда и Солуна, припрема покрет од круцијалне важности у односима држава на Балканском полуострву. Године 1334. запосео је Охрид, Костур, Струмицу, а после примирја са византијским царем задржао градове Прилеп, Воден,  Просек, и до 1345. Сер, Драму, Мелник, Хрисопољ, Халкидику, Филипе и Свету Гору, Берат и Валону. Душанов полубрат Симеон и војсковођа Прељуб су запосели Ларису, Јањину и Арту. Срби су на тај начин стигли до обале Волског залива.

Српска држава, најзад, доживљава економски процват; пољопривреда, трговина, занатство, рударство, верски и културни домен јачају, до до тада највишег нивоа, док се паралено економска снага Византије урушава под најездом грађанских ратова. Цариград пуне избеглице и просјаци, пољопривреда се урушава на подручјима кроз која харају плаћеничке војске, и систем пореза бива у потпуности срушен. Септембра 1345. године на темељима наведеног, образује се чврста основа за освојење Цариграда и успостављање Српског царства на место сада немоћне васељенске Византијске империје.

Види се да Цар Душан све више земљу дели на Србију и Ромаију, земљу српску и земљу греческу, земљу цареву и земљу краљеву. То се јасно идентификује на основу повеље издате на Хиландару 1348. године и уговора са Дубровником 1349. године. Ову „прву“ земљу полако препушта на управљање свом сину, краљу Урошу (Стефан Урош V) . На путу за формирање Српске државе које би обухватила цело Балканско полуострво (од Дунава до Белог и Црног мора) неопходно је било успоставити властито краљевско звање на царско, а српску архиепископију подићи на ниво патријаршије. Тако, архиепоскоп Јоааникије логотет на двору краља Душана , потом од 1338. године архиепископ, најзад постаје партријарх. На двору краља Душана организована је свечаност којој су присуствовали охридски архиепископ и светогорски прот и бугарски партријарх Симеон. Свечано крунисање краља Душана за цара уприличено је у Скопљу 16. априла 1346. године, његова жена Јелена проглашена је за царицу, а син Урош за младог краља. Пар година касније, цариградски партријарх Калист, је због неканонског царевог крунисања , на одговорни врх Српске цркве бацио отлученије (проклетство). Срећом, то није имало снагу анатеме бачене на цели народ. У религиозном, али на жалост и сујеверном народу средњег века“афромизис“ васељенског патријарха довело је ипак до психолошких дилема унутар народа. Због тога, помирење са грчком црквом, које је успостављено тек 1375. године захваљујући кнезу Лазару , има непроцењив значај, јер је вратило легитимитет српској држави.

И сва недаћа; ратови са Босном и Угарском, побуне великаша, епидемије куге, промене на политичкој мапи Балкана, Европе и Мале Азије, нису успеле да оскрнаве дело краља и цара Душана. Његова свест и савест остали су непоколебљиви. Потоња историја Балкана и Европе потврдиће исправност једног од последњих планираних подухвата Стефана Душана у сваком, погледу као изузетног владара и државотворца.

Малоазијски Турци почињу да ратују као као плаћеници византијских странака. Од XIV века прелазе Хелеспонт и трајно се насељавају на европском тлу. Вођен поменутим дешавањима, Цар Душан, преко посланства 1354. године предлаже папи Инокентију VI, крсташки рат против неверника. Папа прихвата посланство и августа 1354. године имаенује српског владара за капетана хришћанства.

Законик Цара Душана усвојен је на државним саборима у Скопљу 1349. године и Серу 1354. године и представља правни споменик код Срба. Основна интенција Цара Душана била је у кодификација постојећих, разнородних, законских прописа у царевини, утврђивање правног поретка у земљи. Члан 201. Душановг законика обухвата елементе устава, црквеног, грађаског, имовинског и кривичног права. Душанов законик у себи укључује византијско право, које је столећима на тада највишем цивилизацијском нивоу, што ублажава неоспорне елементе суровости које у њему постоје. Оно што је битно подвући је да Душанов законик не подржава тортуру, као поступак који је тада био практикован у свим западним земљама, нема правног имунитета ни за кога, укључујући и самог цара. Такође, законик правно штити најугроженије слојеве становништва; себаре, удовице, особе без правних заступника којима се по службеној дужности даје бранитељ (парац).  Порота је сачињена у складу са сваким појединачним случајем, тако да сталеж и класа потенцијално окривљенога, прати сталеж и класа учесника пороте. Оно што, пак, не прати чисто праведан систем је да најгоре казне: ослепљивање, одсецање ушију, руку, осмуђење браде и смртна казна могу погодити само осуђенике са најнижих нивоа друштвене лествице. Једино код убиства мајке или оца казна је иста за све.

Морам да поменем једну занимљивост, а то је да се приликом доношења пресуде, користио такозвани систем божјег суда железо по коме се невиност могла доказати тако што би потенцијално оптужени покушаво да из котла кипуће воде извади комад усијаног железа (гвожђа). Ако би му при вађењу, руке остале неповређене, проглашавао би се за невиног.

Психолози ће касније у његовом оку препознати знак меланхолије, грозничавост, извесну херојску, смркнуту одважност, високу дозу продуховљености, али и опасности.

Цар Душан се рано упокојио. 1355. године у својој 48. години живота. Многи историјски аналитичари деле мишљење да да је још поживео, освајање Цариграда не би остао само амбициозна жеља овог надасве посебног владара.

После Душанове смрти, српско царство распало се на државице које су водили олигарси. Поред његове смрти, на то је утицало што су Душанови политички успеси били остварени великом брзином, где економија, култура и привредно прилагођавање нису успели да досегну исту брзину и усагласи темпо егзекуција. Како је изненада преминуо, до дана данашњег остала је сумња да се није упокојио природном смрћу, већ услед последица тровања, али оно шта сумњи и даље даје подстрек је апсолутна немогућност при нагађањима ко би тако нешто могао учинити (услед високих мера физичке обезбеђености коју је поседовао).

Круна цара Душана данас се налази у Цетињском манастиру. Саградио је Манастир Светих архангела код Презрена, где је његово тело почивало до 1927. године. Затим је пренето у Цркву Светог Марка у Београду, где и данас почива.

Завршио је задужбину свога оца Манастир Високи Дечани.

Многи историјски аналитичари су става да је Душан, пре био врсни политичар, па тек онда храбри ратник. Описиван је као висок и кршан човек, необичне храбрости, правилних црта лица и крупне главе. Савременици су оставили писане трагове о његовој стрпљивој и благој нарави. Доста је контрадикторности на које се неминовно наилази приликом описа Стефана Душана, како је у бројним списима и текстовима његових биографа називан и Душаном Силним. Стога, када би само логички тражили јасну дефиницију његове нарави, наишли бисмо на потпуне опозите. У сваком случају, шта год да је истина, ништа не може оскрнавити његова достигнућа и темеље на којима су његови наследници наставили да граде успешну Српску државу.

5 1 Гласај
Article Rating
Претплат се
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
Сви коментари
0
Оставите свој коментар!x
()
x