Отвори очи, читај!

Отвори очи, читај!

Горанових руку злато

Пут пријатељства одводи ме у село Вранештица у Македонији смештено на једанаест километара удаљености од града Кичева. Село је до пре двадесетак година насељавало преко 1000 људи, док их сада има свега 300. Док користим термин „свега“, схватам да ми нешто поприлично смета. Јер, тих триста људи је толико бескрајно посебно и различито од моје савакодневице коју живим у Београду. Људи су потпуно приземни, слабо познају материјалну категорију, живе од физички тешке употребе својих десет прстију, чврсто ослоњени на преосталих десет и своја стопала која их свакодневно воде пут шуме како би набавили дрва за потпалу, сакупљали печурке, садили њиве, брали купине, ишли пут сеоске цркве на часове веронауке, где поред предавања израђују Христову пештеру за Божић, како ни једна православна кућа не би остала без овог неизоставног симбола исконског поштовања вере.

Горана Миловског ноге воде у два друга смера. Први је на километар и по удаљености од Горанове куће где се налази ископиште глине. Горан је грнчар. Како ми његова мајка Грозда каже, оно докле јој сећање досеже, њен Горан је шести по реду потомак који наслеђује занат породице. Сигурна је да је и пре предака које ми је поменула, уназад радило још ко зна колико генереација.

Дакле, у породичним записима која су остала, Ђорђије Миловски почиње да се бави грчарским занатом. Наслеђује га његов син Велко. 1927. године рађа се Лазар Миловски и наставља традицију породице, а затим Александар, Горанов деда. Са шест година Горан почиње да асистира Александру, док је његов отац Велко (име је добио по свом прадеди) вредно радио као машинбравар у Швајцарској. Са 38 година Велко се враћа у родну Вранештицу. Занимљиво је да је Велко учио занат од оца, али паралелно и од сина. Александар није веровао да ће Велко при чврсто формираном животном усмерењу успети да се снађе и научи да ради са глином, све док није направио огроман ћуп, као један од најзахтевнијих облика.

Данас Горан ради са женом Цветом. Овог лета није могао да нађе радника за копање глине. Цвета се без размишљања дохватила лопате, села са Гораном на трактор и спустила се у рупу дубоку два метра. Цвета је супруга, мајка двоје деце, снаја, домаћица, велики лаф и на све то озбиљан грнчар – од прве до последње производне фазе.

Пре него сунце изађе Горан и Цвета крећу пут сирове глине. Немају механизацију за копање, већ копају на смену помоћу својих руку и лопате. Понекад морају да се спуштају до дубине и до два и по метра како би нашли глину одговарајуће чистине и текстуре. Онај ко је у том тренутку ван рупе ископану глину товари на тракторска кола. По доласку у радионицу глина се уноси у просторију под земљом где се посипа умереним количинама воде како би омекшала до одређеног степена и била спремна за даљу обаду. Гази се стопалима, затим ставља у машину како би се елиминисали евентуални остаци ситног камења, затим се још једном гази стопалима и подиже на сто. Меси се као хлеб, а онда се формира у облике налик грудвама. Преноси се на точак на коме Горан формира облике. Неки од њих су строго усмерени уобичајеним потребама домаћинстава и ресторана; таве за чувено тавче на гравче, посуде са поклопцем, флаше (шише), тањири, чаше, пепељаре, саксије. Оно што је мени посебно било занимљиво, док сам посматрала Горанов рад јесте што је он испуњен непресушном креативнношћу и маштовитошћу. Једна од његових пасија је да усрећи децу израдом савремених цртаних јунака, али и да их од малена усмери на поштовање вредности новца. Горан је изнашао начин и малишани сада помоћу креативних касица сакупљају парице.

Нaкон обликовања предмети морају да стоје пуна три сата. Затим се гребу да се скине „вишак“ уколико постоји, како би са свих страна предмет био гладак. Тек тада је он спреман за бојење. У овој фази улогу преузима Горанова и Цветина ћерка Елена, која са својих 17 година на глину преноси свој наслеђени таленат. Елена је ученица средње медицинске школе у Кичеву. Као и све остале школарце, корона ју је спречила да обавља редовне школске обавезе и надлежни су одлучили да је пракса ове године немогућа. Када сам видела са којом пасијом црта најразличитије облике, шара и даје посебност сваком комаду глине, искрено сам се обрадовала што је спречена да иде на праксу. Мислим да је и она. Није ми директно рекла, али сам видела ту драж за лепим у њеним крупним очима. Еленин три године старији брат Веле је израстао у једног брижно јаког мушкарца и помаже породици око најтежих радова; иде по дрва у шуму, цепа их, помаже при утовару и истовару и дрва и глине. После шарања, предмет се глазира и ставља у пећ. Укупно време печења је шест сати, од којих се прва три пече на умереној ватри, они то зову чурење, док се следећа три сата температура појачава на и до 950 степени. По вађењу, предмети остају целу ноћ на спољашњој температури, како би се потпуно охладили. Ово је завршетак тог чудотворог процеса стварања грнчарије.

Сва унесена у разговор са натпросечном дозом радозналости питала сам Горана због чега не прави предмете у комбинацији глине и дрва. Не знам ко се више искрено насмејао, он сам, Цвета, мој најбољи друг Слободан или ја самој себи. Дрво почиње да гори на свега 200 до 250 степени.

Горан трeнутно истражује могућности производње предмета у комбинацији глине и стакла, јер оно остаје здраво и до 750 степени. Неописиво је моје ишчекивање да угледам епилог ове Горанове замисли.

Занимљиво је да су само бела и црвена боја потпуно природне. Оне се такође копају, као и глина, само на другом месту и то на 45 километара удаљености од куће и радионице. Ово је Горанов други јасно дефинисани смер. Остале боје јесу формиране на природној бази, али се морају произвести фабрички. Горан их набавља из Немачке и Бугарске, али постоје и у Трепчи, Врању, Загребу, Златибору. Глазуру набавља из Београда. Када ми је то рекао, одмах сам видела још један конструктивно леп разлог да се поново вратим код њих.

После пуна три и по сата разговора и заиста занемарљивих асистенција питала сам Горана до када мисли да ради. Својим мирним гласом ми је рекао:

Не знам тачно, радим до тренутка док год физички могу да издржим.

Ок, али барем викендом и ноћу не радиш?

Не, не радим само недељом и на црвено слово.

4.3 12 Гласајте
Article Rating
Претплат се
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
Сви коментари
0
Оставите свој коментар!x
()
x