Отвори очи, читај!

Отвори очи, читај!

Јосиф Панчић

Безпоговорно се може рећи да оно што је Јосиф Панчић учинио у области природних наука јесте егал доприносу Доситеја Обрадовића српској просвeти и Вука Карџића српском језику и књижевности. Овај врсни истраживач и родољуб уводи српски народ у токове модерне европске науке о природи.

Рођен је 1814. године у селу Угрину (Лика) у католичкој породици као четврто дете Маргарите и Павла. Како су му родитељи били сиромашни, Јосифа узима и о његовом школовању се стара стриц Гргур који је у Госпићу био архиђакон. Основу школу завршио је у Госпићу, а гимназију у Ријеци. Године 1830. прелази у Загреб како би наставио школовање на високој школи Regia Academica Sceintiarum. Од колега из Мађарске сазнаје да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме је између осталих, основана и катедра која се бави природним наукама. Панчић завршава Медицински факултет и постаје доктор медицине 1842. године. Том приликом израђује тезу Taxilogia botaica и посвећује је стрицу Гргуру. Услед незавидне материјалне ситуације, Панчић током студија држи
приватне часове италијанског и француског језика. Поменута битка за финансије скретала му је пажњу са суштине његовог битисања, те је студирао пуних 10 година. Није желео да корача лакшим путем, па је својевољно заобишао државну службу и запослио се као лекар у приватној пракси. Тај избор му није донео довољно пацијената како би могао да се прехрани, јер већина оболелих која је код њега долазила није била завидног материјалног стања.

Две године проводи у малом рударском месту Руксбергу где васпитава децу власника тамошњих рудника Хофманова. Ту упозаје флору Баната, Делиблатску пешчару, стене и минерале рудника овог подручја. Пење се на Карпате.

После тога одлази у Лику у посету своме стрицу Гргуру где прави излете на Велебит са циљем да прикупи и што више флоре приморја.

Затим одлази у Беч где одређује своје прикупљене биљке. Јасног циља прати предавања чувеног ботаничара Ендпера. У Аустрији упознаје Франца Миклошича (аустријски и словеначки филолог и лингвиста) и Вука Караџића. У пријатељском разговору са Караџићем, износи му дилеме око свог даљег животног пута, где га Вук саветује да се врати у Србију како би ступио у државну службу
паралелно очекујући да Вук добије новчану помоћ од Русије. Пошто се ништа од наведеног није реализовало по замишљеном плану (јер је Караџић у Србији имао мноштво непријатеља) Јосиф наставља са изучавањем биљног света ужичког краја, као и увек до тада, у сопственој режији. Када је био на измаку снаге услед материјалне ситуације и на корак да одустане, добија посао у Белици код
Јагодине, где почиње да ради као лекар-практичар, затим као физикус Јагодинског, па Крагујевачког округа. Остварио је изузетан успех у лечењу оболелих радника од епидемије трбушног тифуса. И у Јагодини и у Крагујевцу, заступајући здраве погледе на живот, деловао је као народни просветитељ, борио се против надрилекарства и врачања.

Био је јако свестран: поред биљног света проучавао је и мекушце, инсекте, птице, рибе, минерале, као и човека, најпре у свери заштите и екологије. Остварио је успех у пропаганди отварања првих апотека у Србији, затим у профилакси становништва, изучио народне лекове, посебно турске начине природног лечења, заразне болести, алкохолизам, грешке у исхрани људи, сточну превентиву, био пионир у организовању и спровођењу наставе из многобројих свера науке, а највише из биологије.

Године 1853. оснива се Лицеј где Панчић бива изабран за професора природних наука и агрономије. Од оснивања катедре биологије до краја живота предаје ботанику, зоологију, геологију и минералогију под називом Кабинет Јестаствене историје. Године 1874. подиже Ботаничку башту покрај Дунава, на данашњем доњем Дорћолу. Међутим, због честих плављења услед високих водостаја 1888. године првобитна Ботаничка башта бива уништена. Данас се Ботаничка башта налази у Таковској улици, на земљишту које је краљ Милан Обреновић, за ову намену поклонио држави, уз молбу да понесе назив Јевремовац у част његовоме деди Јеврему. У институту за ботанику Ботаничке баште у Београду негује се Панчићев хербаријум, као и колекција разноврсних животиња и минерала. Са студетима је организовао екскурзије, најчешће на Копаонику. Отуда је највиши, врх надморске висине 2017 метара, назван по њему.


Најзначајнија дела:
 Године 1864. Зоологија
 Године 1866. Минералогија и геологија
 Године 1867. Птице у Србији
 Године 1868. Ботаника
 Године 1971. Шумско биље и дрвеће у Србији
 Уџбеник Агрономије, чији је рукопис изгубљен, те дело није публиковано
 Флора Кнежевине Србије и Додатак Флори Србије које садрже укупно 2422 биљне врсте
 Флора у околини Београдској са 1156 врста


У Монографији Живи песак у Србији и биље што на њему расте обрађује вегетацију и флору живог песка у српском Подунављу, од Рама до ушћа Тимока у Дунав. Обрадио је 262 биљне врсте, од којих је 58 биљака цветница. Панчић овде задире у материју много шире и дотиче се односа човека и природе, где износи мишљење о пожељном понашању човека на оскудном и неповољом тлу и даје савете за живот и рад у неповољним антропогеним условима. Први је истраживач фауне у Србији. Сходно томе објавио је низ научних радова из зоологије у којима обрђује сисаре, птице, водоземце, рибе, гмизавце, инсекте, са печатом на издатој монографији о скакавцима и другим правокрилцима.

Дело Јосифа Панчића су и прве специјализоване палеонтолошке и геолошке збирке у Србији.


Године 1877. у околини Сокобање пао је метеорит. Јосиф је одмах стигао на лице места како би прикупио, а затим проучио и описао његове комаде. Уз помоћ иностраних збирки саставио је сопствену која је садржала 95 метеорита. Она је, на жалост свих потоњих генерација, изгорела за време трајања Првог светског рата. Поред ове, саставио је и збирку амонита с Гребена код Доњег
Милановца, која касније, по палеонтолошким налазима, постаје позната у целом свету.


Изабран је за члана Бечког геолошког института, упркос чињеници да су у то време у аустријске институције нерадо примали Србе. Размењивао је мишљења са најуваженијим геолозима широм Европе. У једном ставу, искорачио је испред времена, захваљујући свестраном природњачком образовању, откривши блиску везеу између живе и неживе природе, јер се није задржао само на опису биљке, већ је тражио и налазио узроке појављивања, као и степене распрострањености одређених врста у сложеној и слојевитој геолошкој грађи земљишта Србије.

Године 1870. у светосавском говору Панчић указује на значај археолошкох истраживања у Србији, говорећи о праисторијском добу. Увевши терминологију на нашем језику поставља јасан смер даљег развоја археологије.

Друштвени рад:
 Први председник Српске краљевске академије
 Један је од петнаест оснивача Српског лекарског друштва
 Оснивач Српског друштва за пољопривреду

 Потредседник Скупштине Србије
 Члан Археолошког друштва
 Члан Лекарског друштва
 Члан Државног савета
 Члан Ученог друштва
 Ректор Велике школе


Панчићеви следбеници, свесни непресушног и усмереног темеља доба, од 1853. до 1880. године, називају га Панчићево доба.
Преминуо је 25. фебруара 1888. Туга је била и јесте превелика, јер је Панчић био један од највећих учитеља, али пре свега пријатеља српскога народа. Оставио је 34 генерације великошколаца и лицејаца којима је пренео своја знања из области науке, али што је најважније осећај за љубав према народу и отаџбини. Био је један од најобразованијих људи Европе свога времена, зачетник готово свих природних наука, оснивач многих културних и научних установа. Од највећег значаја у Панчићевом раду јесте откривање нове четинарске врсте – оморике, коју је често називао и ледена краљица. Постојбина ове четинарске краљице је село Заовине покрај Таре.

Панчић је сахрањен на врху Копаоника у сандуку направљеном од стабала оморике. Панчићева режуха и даље пркосно расте само баш ту, на тлу Копаоника. Тлу свога установитеља.

Када год би неко истицао Јосифове доприносе, тихо и скромно, али спремно и одлучно би
одговарао: Ја само извршавам своју дужност.


Са болесничке постеље, како је осетио да му се полако ближи крај, Српској академији наука
доставља у писаном облику своје визије о жељеном делању својих следбеника:
 Сваки вид делања мора да се заснива на истини
 Академија се мора водити научном објективношћу
 Никада не оскрнавити чистоту српскога језика
 Највише ресурса уложити у развој Српства и Јужног словенства, са строгом концентрацијом на Балканско полуострво.


Јер ту је наша прошлост закопана, а ту мислим да је и њена боља будућност, у коју ја чврсто и
непоколебљиво верујем.

5 3 Гласајте
Article Rating
Претплат се
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
Сви коментари
0
Оставите свој коментар!x
()
x