Каткада заиста тражиш да би и пронашао

Окренула сам број Лукиног телефона. Рекла сам му да желим да поразговарамо о његовом животу. Онолико колико сам ја била напета , толико је он био опуштен у жељи да ми исприча причу свог живота. Лука је четрдесетогодишњи момак пореклом из Tрстеника. Лука је, такође, четрдесетогодишњи момак пореклом из места Грахова крај Никшића.

Како си Лука? Волела бих да ти не буде непријатно. Нећемо разговарати ни о једном сегменту твог живота о коме не желиш.

Не, напротив. Цео мој живот је „мој“. Ни до једног дела не бих ишао брже или спорије. Можеш ме питати баш све. 

Хоћемо ли онда онако нестандардно. Од почетка?

Насмејасмо се.

Дом Младост у Бјелој крај Херцег Новог је Лукина прва кућа. Прво до чега му сећање досеже је соба са погледом на Бококоторски залив. Легао је и будио се са седам својих вршњака. Свака соба у дому називана је породицом. Од свих неговатељица урезана му је Антонија. Исказивала је посебну наклоност према њему, неретко му пружајући топли мајчински додир и стварајући штит од старијих и несташних дечака. Једини оброк коме се радовао je кекс и чај.

Дубоког уздаха трља очи, волећи надолазећи осећај сете. Гардероба се наслеђивала по старини, али она није била довољна да покрије све дечје потребе. Каже да су децу неретко пуштали да буду неуредна. Лука и његови вршњаци нису носили пелене, већ су физиолошке потребе вршили у дату им гардеробу. Једино светло у томе јесте шлагворт за Гордану и Милана – Лукине усвојитеље. Прво што се догодило када га је госпођа Гордана ставила у крило је да се упишкио на њену сукњу.

Гордана и Милан, брачни пар из Трстеника, двоје људи оне мени најпосебније доброте, две пуне године су тражили дете коме би пружили сву своју љубав. Како је Миланов отац у то време био у пуној снази и сва родбина би ишла код њега на славу, њих двоје би гостили родбину и пријатеље за време новогодишњих празника. Те 1983. године у склопу празничног програма ишао је прилог о дому за децу лишену родитељског старања у Бјелој. Одмах сутрадан утрли су пут ка Црној Гори. Стигавши у касним вечерњим сатима коначили су у оближњем хотелу са намером да одмах ујутру посете дом. Јутро је. Седе у ходнику чекајући да их социјални радици приме на разговор. Плави дечак, светлих очију и крхке грађе протрчава поред њих. Нешто га тера да се окрене. Трчећи још брже залеће се право у Горданине руке. Она га је узима у крила и почиње да га љуља. To je био тај тренутак када јој се Лука од немеривог узбуђења упишкио у крила, не могавши да исконтролише физиолошку потребу.

Управо то је Милану и Гордани био знак за jедногласно да!

Како су ушли у службене просторије са наглас изреченом мишљу да желе да баш Лука буде дете коме би родитељски дом, тако су наишли на одговарање. Особље им је рекло да Лука није најбољи избор, јер је јако слаб, услед хроничне неухрањености. Да и поред свих напора тешко добија на тежини, да старање о њему изискује велики труд, да су мале шансе да се Лука поврати и буде здраво, једро дете. Но, њих то ни најмање није поколебало и службеници су по прегледању папирологије утврдили да Гордана и Милан испуњавају све услове усвојитеља.

Оно без чега Лука не би могао кренути је одобрење његове биолошке мајке. Она је дошла и беспоговорно испунила све административне формалности.

Убрзо је сиви Фиат 750 први пут био потпуно пун. Путујући ка Трстенику, зауставио се у Подгорици, како би Гордана и Милан докупили још коју ствар своме детету. Она је ушла у радњу, док је Милан остао да стоји са Луком испред продавнице. То му је био први пут да се нађе у граји мноштва људи различитих узраста. У свему томе није умео да се понаша, није му било јасно где се то налази, шта треба да ради. Уплашио се и почео да трчи кроз масу. Недуго затим почео је још брже да трчи, али сада у супротном смеру схвативши да је се сигурност налази баш на месту, у наручју, из којег се малочас отргао. Пронашао је Милана који га је чврсто узео себи. Подигао га је до висине испружених руку.

Овде застаје.

Каже ми: Знам, то је тренутак када сам га заволео. 

Као и свако дете, Лука је са годинама постајао све дружељубивији, кућа је свакодневно била испуњена децом из комшилука, међу којима је било и старије деце, којима су родитељи испричали Лукину причу. Тада Гордана и Милан одлучују да је тренутак да му кажу истину. Иако јако тешко, Лука је све разумео. По закону, Лукини усвојитељи нису смели да ступе ни у какав контакт са било ким од његових крвних сродника, али су му показали папир о усвојењу и казали му да ако икада пожели, са тим папиром може доћи до своје биолошке породице.

Током 2002. и 2003. године Лука одлази у центар за социјални рад у Херцег Новом са циљем да сазна нешто о својим крвним сродницима, али без успеха. Тек 2007. године успева. Наиме,  мајка његовог школског друга има одмаралиште у Херцег Новом и самим тим прегршт пријатеља, а мештана овог града.  Ступа у контакт са пријатељицом која ради у центру за социјални рад. Преко папира о усвојењу наслућује из које породице Лука потиче. Бива у праву. Лука убрзо упознаје биолошку мајку, а затим и брата, за којег није ни слутио да постоји. Каже ми да је тада престао да сматра флоскулом речницу „Срце на свом месту“.

Овог лета пролазећи бициклом запало му је за око како се деца из дома играју далеко другачије од деце која су била у пратњи родитеља. Они који су се сунчали на плажи притрчавали су онима који излазе из мора како би им додали пешкир да се обришу, невезано за пол или старосну доб. Каже да су  се и деца узраста можда тек три године, идентично владала као њихови старији другари. Далеко више су се чували од остале деце.

То му је вратило сећање на чувеног делфина Јоцу који је свакодневно долазио да се игра са децом смештеном у дому Младост. Као у бајкама, чинило им се да је њима долазио најчешће. Када је 1992. године Јоца ненадано нестао, њихова бол била је немерива. Недуго затим, сазидана је скулптура делфина Јоце како раздрагано провирује из таласа. Она је успела да врати нит среће у дечја срца и делфин Јоца постао је заштитни симбол дома у Бјелој.

Оно шта ја могу да кажем је да је Лука један ретко предиван човек, кога његова животна прича није нимало осакатила. Ту је да помогне свакоме. Има јасне циљеве, здраве ставове, реалне погледе на свет, способност прихватања различитости, неосуђивање животних избора. Има бескрајно пуно пријатеља, омиљен је у друштву, обожава да се шали. Никада нисам срела мушкарца који је до те мере осетљив, а стабилан и који своје животне борбе бије са толиком храброшћу и одважношћу. Уме да дȃ. Уме да подели. Уме да саслуша. Уме да те ухвати за руку, и реши наизглед нерешиво.

Гледајући негде у даљину, размишљам о свему што Луку чини оваквим човеком какав јесте, и у глави за секунд написах пасус изнад. Трзну ме из мисли рекавши:

Ја сам један од ретко срећних људи. Упитно га погледах. Знаш, Ивана, ја имам удвостручену срећу. Не знам чија деца имају више тетака, сричева, дедова.. Не знам децу која су у толиком броју градова вољена. Не познајем децу која у толико наручја добијaју искрени, топли загрљај. Имам утисак да где год да крену имају некога свог.