Све док није дошло до стварања било које форме словенског писма, наша држава се служила латинским и грчким писмом. Прва позната форма писане комуникације нашег народа јесте глагољица. За време владавине кнеза Ратислава, истичнофраначки краљ Лудвиг преко немачког свештенства почиње да шири свој утицај по Великоморавској кнежевини. Како би се ослободили ових утицаја један од најважнијих корака било је изнаћи начин да се створи словенско писмо. Прво шта кнез Ратислав предузима јесте да тражи од византијског цара Михајла трећег да у Великоморавску кнежевину пошаље учитеље који ће народу приповедати хришћанство на њиховом језику. Византијска браћа Ћирило и Методије су били познати приповедачи у Солуну. Цар Михајло их одређује за тај посао и тако креће пут стварања ћириличног писма. Не постоји ни један извор који егзактно тврди ко је створио ћирилично писмо. Једино на шта се многи извори позивају, ослањајући се искључиво на сам назив, јесте да га је створио, млађи брат Ћирило. Оно где су извори далеко сигурнији јесте да је Ћирило креатор глагољице. Везује се за 9. век и глагољица је прво познато словенско писмо. Већина слова глагољице настала је из грчког минускула, а неколико је преузето из јеврејског и самарићанског. Остала слова Ћирило је самостално креиарао. Та слова у новом писму су уведена за гласове из словенског језика. Када је дефинитивно уобличена, глагољица је имала 38 слова која су у потпуности задовољавала све фонетске особине старословенског језика. Развила се у два вида – бугарска или обла и хрватска односно угласта глагољица. Обла је била у употреби у источним крајевима словенских земаља, а угласта у Моравској и на Јадранском приморју. Облу глагољицу одликује писање слова без графичког знања и пажње о естетици. Користила се поприлично дуго, у неким крајевима и до 19. века. Оно где су се бројни извори збуњивали приликом изучавања, јесте чињеница да се глагољица првенствено звала ћирилица, јер назив глагољица у то време није постојао, па су често наилазили на погрешне трагове, јер су мислили да се ради о ћирилици, а заправо се тицало глагољице и обрнуто. Сам назив глагољица појављује се много касније, а у посредној је вези са старословенском речи глаголати значења говорити. Касније је неко од Ћирилових ученика саставио ново, далеко јасније, писмо и на тај начин ћирилица постаје званични наследник глагољице. Ћирилица настаје у Симеоновој Бугараској. Оно што је важно јесте да њеном појавом није није направљен прекид са грчким коренма. Први облик ћирилице настао је на основама грчког унцијала. Писана је широко подрезаним пером. Насупрот симболима коришћеним у глагољици, ћиричична слова одликује јасно утврђена конструкција и пажљивост обликовања. При стварању записа речи нису одвајане, а размак између редова је толики да чини цео ред.
Први облик ћириличног писма зове се устав или уставно писмо. Једино овим писмом су написане богослужбене књиге. Од 9. века почињу да се користе широка слова, квадратних пропорција. Већина је симетричног облика. Од 14. века слова постају ужа. Устав тако постаје писмо узаних слова све до 18. века када и престаје његова редовна употреба. Јасно је да у сваком веку, сваки вид ћириличног писма може да има одступања од наведених описа, како сваки писар својом руком дела уникатно другачије. У Мирослављевом јевањђељу су јасно уочљива оба облика. Из устава је настао и полуустав. Формиран је у 14. веку. Код њега је писање слободније. Нека слова својим кривама прелазе основну линију. Нека слова су међусобно повезана. Иако са мање стрикним правилом, ово писмо се показује као далеко читљивије и употреба му се шири. Почињу да га користе у канцеларијама. Службеници њиме пишу на папирима, услед недовољних финасијских средстава да се сваки спис или белешка пише на пергаменту. Како се све више писмо користило, симболи су постајали четворолинијски и све више издужене форме. Ово је довело до настанка новог типа ћириличног писма, брзописа.
Брзопис је формиран је у дворској канцеларији за време владавине краља Милутина. Коришћен је у Хуму, Конавлима, Требињу и Стону под управом Немањине државе за време када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице. У току 14. века постаје опште канцеларијско писмо за акта писана на српском језику. Прво су га користили у дубровачкој, а касније и у босанској државној канцеларији што је аминовао Твртко I. Писар првог Твртковог акта написаног брзописном ћирилицом је из Хума. Један од битнијих података је да је Статут жупе Пољице састављен 1440. године написан управо ћириличним брзописом. Пронађена је документација написана брзописом која датира из 16. века сачињена западно и северозападно од некадашње босанске државе. Према највећем броју извора творац највећег броја Тврткових брзописних аката је логотет Владоје, који је раније био писар кнеза Лазара. Оно шта је био главни мотив да Твртко уведе рашки брзопис у своју државну канцеларију, јесте да је био велики поштовалац и следбеник Немањића. На срећу, Тврткови наследници настављају његову традицију. Брзопис се користио 125 година у канцеларијама феудалних господара, а 85 година у босанској краљевској канцеларији. Најстарији документ написан овим писмом јесте писмо хумског жупана Санка које је упутио Дубровачкој општини, а саставио га је пре 1369. године.
Почетком 18. века наш језик и писмо били су под снажним утицајем руског језика и писма. Реформом писма коју је извршио Петар Велики, у Русију је уведена грађанска ћирилица која је у свему интерпретација савремене латинице тога времена. Брзопис постепено почиње да се повлачи пред грађанским куризивом које постаје обавезно писмо којем су у школи у првој половини 18. века српску децу учили руски учитељи. То писмо било је исто као грађанска ћирилица, интерпретација латиничних канцеларијских писама. Продор руске грађанске ћирилице јасно се види у приручницима за писање које је издавао Захарије Орфелин, велики српски калиграф. У новом приручнику публикованом 1759. године још постоји српски брзопис док га у следећем, издатом 1776. Захарије изоставља, највероватније због занемарљивог процента људи који га употребљавају, или, по другим изворима, како би униформисали писмо ради лакше комуникације на свим нивоима.
1813. године долази до Српске револуције. Тада Вук Стефановић Караџић преузима на себе наставак усавршавања нашег писма. Одлази у Беч, где среће лигвисту Јаренеја Копитара који се бавио славистиоком. Заједно са Савом Мркаљем, Јернеј Копитар Вуку помаже да изврши реформу српског језика укључујући, подразумева се, и реформу правописа. 1818. године Вук Стефановић Караџић објављује Српски рјечник у коме је први пут спроведена реформа и званично примењена.