Матија Ненадовић је рођен 26. фебруара 1777. године у Бранковини. Када би наводили његове највеће доприносе нашем народу, оно што би издвојили јесте да је као војвода Првог српског устанка, не само у њему добрано делао, већ да је све до смрти настојао да своме народу остави веродостојно наслеђе тадашњих догађања кроз своје Мемоаре. Описом у једној речи, наприближнија њему, била би дипломата, како је преговорима са Русијом и Турском успоставио прве дипломатске везе устаника са страним државама.
Син је кнеза ваљевске Тамнаве и Посавине, Алексе Ненадовића и Јоване Ненадовић, рођене Ђелмашевић. Преци су му из Бирча крај Бањана. Крајем седамнаестог века најпре су се преселили у Осечину, код Ваљева. Школовање је започео код породичног пароха, попа Станоја, од кога је научио да чита и пише. По паду Кочине крајине са породицом прелази у Срем. Услед тога школовање наставља у Купинову. Богословију је учио у Ашањи. Половином осамнаестог века породица се враћа у Матијину родну Бранковину. Са свега шеснаест година постаје свештеник, а са осамнаест прота. У родном месту уводи црквене редове, по угледу на виђени црквени живот Срема.
Године 1803. почињу припреме устанка, када га отац шаље у Сарајево, како би преговарао око проширивања поменутог. Убрзо, Алекса Ненадовић бива погубљен као једна од жртава Сече кнезова. Тај догађај био је мећу главним поводима за подизање Првог српског устанка 1804. године, где Матија, заједно са стрицем Јаковом, ради на подизању устанка у Ваљевској и Шабачкој нахији. Учествовао је у борбама при првој опсади Београда, ослобађању Шапца, Ваљева, Ужица, Карановца, Смедерева и Београда. Међу првима се прикључује покрету устаника у Шумадији и подиже цео ваљевски крај. Посебне заслуге стиче у Боју на Мишару 1806. године, где је поред свога стрица био један од најистакнутијих војвода на Дрини. По рањавању стрица, постаје заповедник устаничке војске. Како се истако као изузетни вођа и непоколебљиви бранитељ свога народа 1811. године потврђен је за војводу.
Захваљујући чврстим контактима у Срему обезбеђивао је оружје и муницију за устанике. Успоставио је снажне везе при путовању у Русију 1804. године, боравком у Бечу 1806. године, посебно активношћу на Бечком конгресу за време боравка у емиграцији од 1814. до 1815. године, у договорима устаничких старешина у којима му је најпреча била народна ствар. У време устанка постаје и први председник Управног одбора Правитељствујушћег совјета и саставља казнени закон Србије. Када је избио Други српски устанак 1815. године помаже кнезу Милошу Обреновићу, као што је за време Првог српског устанка помогао Карађорђу. Заједно са Милошем, Петром Молером и Павлом Цукићем био је вођа Другог српског устанка. Изразито чврстих ставова, које је непоколебљиво бранио, небројено пута је улазио у сукоб са Милошем Обреновићем. Услед тога он га је више пута искључивао из политичких прилика. Тако је 1822. први пут враћен у Бранковину, са поруком да се у политичке одлуке не меша. Контрадикторно, али, Милош га убрзо враћа у службу и то на позицију државног саветника, законодавца и судије. Међутим, однос са кнезом остаје променљив, наставивши да варира од тога да добија на дужност најповерљивије послове, до тога да бива оптужен за заверу против кнеза, и стога више пута бива разрешаван са дужности. Све до 1854. подржава режим династије Александра Карађорђевића, учествјући у раду Мајске скупштине 1848. у Сремским Карловцима.
Приликом једног од присилних удаљавања из политичког живота 1826. године, започиње писање својих Мемора. Њих сачињавају житије Алексе Ненадовића, детаљан приказ његових путовања у Русију и Матијино сећање на устанак.
Матијине Мемоаре критичари сврставају међу дела од највеће важности тога времена. Служећи се тоном народног приповедача, преузима готове целине и стихове Народних песама, уграђује целе народне приповетке, пословице, анегдоте, заклетве. У Мемоарима је изражена епска стварност Србије. Склон народном приповедању, пишући изворно и непосредно, описује људе уз помоћ њиховог властитог казивања. У области обичајног права, Мемоари могу да послуже као корени изучавања почетака Крвне освете, где ова вековна традиција не престаје ни данас, највише у источним пределима Црне Горе и на северу Албаније. Мемоари Матије Ненадовића најздравији су ток прозе прве половине деветнаестог века на који су се касније ослањали највећи српски приповедачи.
Доцније представљају историјски извор који је веома често коришћен у нашој историографији.
При описивању историјских догађаја, обраћа се народу, позивајући се на очевидце, а све у име будућег некаљања сржи истине о невероватним херојским подухватима српскога народа у време буне. Отуда је у једној реченици запечатио читаву конструкцију својих Мемоара: ,,Ја знам да ће исте догаћаје доцније много перо описати вештије, али истинитије неће.“
Мемоари Матије Ненадовића објављени су тек 1867. године, у редакцији његовог сина, Љубомира Ненадовића, у Београду, под називом Мемоари проте М. Ненадовића. Књига је доживела каснија издања 1893, 1927, 1947, 1963. и 1969. године.
Многи књижевни историчари су се трудили да саставе све Матијине списе, али већина извора казује да је најпотпуније оно издање које је 1890. године приредио Владимир Дедијер.
Приликом писања мемоара, непоколебљиво се стара да ни једном речју не оскрнави истинитост догађаја. У деловима где описује судбине виђених људи, као прилог додаје писма, војне извештаје и прошенија, анкетира преживеле учеснике појединих бојева (по узору на Вука Караџића , Јована Хаџића и Симу Милутиновића) како временска дистанца не би изобличила истину. Матија се неће либити полемика око неразјашњених тренутака из бурних расправа са Караџићем, где је основ Вуков однос према Совјету. Резултат жеље да потоњим генерацијама остави потпуну истину, била је порука из његовог тестамента да Мемоари могу бити објављени тек
након његове смрти.
Морамо напоменути да у првој половини деветнаестог века настају дела као резултат сила које је ослободила српска буна, те избија епски дух, где је срж, ништа друго, до реалистички начин преношења стварности. Ослонац је на друштвену и културну револуцију које је у народу пробудило време устанака. Код нашег народа је у кратком временском периоду дошло до настајања и сазревања небројених жирова у првим деценијама деветнаестог века, док је код других народа то ишло устаљњним темпом, постепено и континуирано.
Погреб Матије Ненадовића 1854. двоструки је погреб за српску државу. Поред Матијиног физичког напуштања земље оно је и опроштај Србије од патријахално – устаничког доба. Тело Матије Ненадовића бејаше покривено барјаком под којим је за живота храбро војеао. Преко шездесет коњаника, свештеника, чиновника и земљака збогом рекоше своме великом Матији.
Уважававши свештенички чин више од било ког другог, свештеничко одело носио је до последњег дана живота. Матијин аутентични лик насликали су многи уметници. Такође, велики Милован Данојлић стиховима износи властито виђење протиних дипломатских акција у Русији и Бечу. Захваљујучи вајару Миломиру Јефтићу, у Ваљеву је подигнут споменик Матији Ненадовићу.
Оно материјално и духовно што за собом оставља, тиме потврђујући сврху свога битисања, јесте Основна школа коју је 1831. године саградио у Бранковини, као и нова црква коју је даровао својим мештанима у име духовног превазилажења свих прошлих и надолазећих недаћа.
Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стра’, осврћем се на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми савест штогод пребацити могла.