Стефан Немања заузима посебно место у српској историји. Може се рећи да од њега све што је духовно почиње, јер је он један од главних утемељивача вере нашег народа. А има ли шта важније од вере и постоји ли шта друго сем ње, на шта се непобитно враћамо.
Немања беше родоначелник династије Немањића, монах и просветитељ, заступик потомака и сународника својих. Заједно са најмлађим сином Савом, један је од утемељивача Српске православне цркве. Рођен је почетком дванаестог века. По већини извора 1113. године у Зети, тадашњој Рибници, а данашњој Подгорици. По записима његовог сина, Светога Саве, Немања је крштен два пута и то прво у Зети, по латинском обреду, а по повратку у Рас православним обредом у храму Светих апостола Петра и Павла (данас Петрова црква код Новог Пазара). Може се рећи да се до данас тражи политичко – историјски смисао двоструког Немањиног крштења, јер су Зета и Рашка, биле непомирљиве супарнице тога времена. Доцније ће многи историчари изучавати ову тему, јер је, несумњиво исправно питање о могућности примања Свете Тајне два пута. Стога, многи извори тврде да је дошло до пропуста приликом преношења историјских података до данашњих дана. Свакако, њихове недоумице иду у правом смеру, јер према хришћанским канонима крштење се никако не може поновити. Крштење представља духовно рођење, а човек се само једном рађа.
Стефан Немања је био исконски побожан човек. Нису га тадашње прилике приближиле духовном животу, већ је у бити био такав. Као утемељивач средњовековне државе која је заузимала већину српских земаља, још за живота је стекао поштовање као монах и просветитељ. Стога је, свестан улоге вере у животима људи, сазидао храм Светог Николе и храм Свете Богородице. Велики је
Немањин утицај на потоње људе и догађаје.
Био је сродству са владарском лозом рашких великих жупана, као и са династијомВојислављевића, односно последњим дукљанским владарима (тадашња краљевина Дукља). Потицао је од племена Рашког господства , док је Зету сматрао својом дедовином.
У то време Византијско царство је владало балканским земљама. Стефан Немања се приближио Византији и на управу добио пределе између Раса (данашњи Нови Пазар) и Ниша, по областима Ибар, Расина, Топлица и Реке. Византијски цар Манојло I Комнин доприноси успону Стефана Немање, тако што му сусретом у Нишу додељује високу дворску титулу и уступа му читаву област Дубочицу на уживање њему и његовим потомцима. Ускоро избија рат великих размера између Стефана Немање и његове браће, у коме је учествовало и Византијско царство. Године 1168. избија бој код Пантина на Косову који је био од пресудог значаја, јер Немања у њему савладава своје противнике и преузима великожупански престо у Расу. Заветовао се, да уколико исход боја
буде на његовој страни, намера да сазида цркву посвећену Светом Ђорђу неће остати само на ступњу намере. Тако, Стефан Немања 1172. године подиже своју прву владарску задужбину –манастир Светог Ђорђа (данашњи Манастир Ђурђеви ступови надомак Новог Пазара). Овим почиње и ново поглавље Немањиног живота, где он постаје владар Србије.
Наслеђује дугу борбу српских жупана за самосталност и улази у рат против Византије. Када год би мислио да је паметно, приступао би антивизантијским савезима. Тако и 1171. године у току рата Венеције и Византијског Царства. Византија је без напора сломила противнике и тиме отежала положај Стефана Немање. Тада, по царској наредби, бива спроведен у Цариград у заробљеништво. Међутим, захваљујући свом позитивном, атипичном владању скреће пажњу на себе. Убрзо се ослобађа заточеништва и враћа натраг у земљу.
Године 1180. долази до смрти византијског цара Манојла I Комнина, где визатијска епоха престаје са континуираним развојем у дотадашњим државним оквирима. На успешан развитак све више се ставља тачка услед све жешћих унутрашњих сукоба, што је био логичан ветар у леђа за напад од стране Угарске и балканских народа. Угарски краљ Бела III први је који је кренуо у рат и 1182.
године осваја Београд и Браничево, настављајући са продором на Поморавље. Стефан Немања се прикључује и успева да освоји Ниш и околину све до Сердике. Након тога Немања креће у борбу у Зети, где осваја Скадар, Сарду, Свач, Дањ, Дриваст, Котор, Улцињ и Бар. Свој двор Стефан Немања поставља у Котор. У састав државе Немањића улазе Дукља и Далмација. Након 1190. године тај део земље Немања поверава најстаријем од синова, Вукану.
У последњој деценији Немањиног живота, од 1189. – 1199. године српска држава је обухватала територију од средњег Поморавља до обале Јадранског мора. Посебно је важно Немањино управљање територијом која спаја Средњу Европу и Блиски Исток (путања Београд , Ниш, Софија до Цариграда) где су околне државе виделе велики интерес.
Важније од Немањиних освајања или пораза, јесу темељи где је изразио своја схватања, у повељи за манастир Хиландар 1198. године. Обједињену српску државу видео је као равноправног члана хришћанске заједнице народа. Заједно са сином Савом назначио је пут, како своје, тако и каснијих епоха историје српскога народа. Духовно окупљање српских земаља незаменљив је подухват великог Стефана Немање. Успостављао је нова верска седишта. Вредно је градио цркве и манастире, за које се везује појава аутентичног српског стила у сакралној хришћанској архитектури, обележеног као Рашки стил. Између 1186. и 1196. године изградио је манастир
Студеницу са црквом посвећеном Богородици. Црква је тек доцније осликана трудом Немањиних синова; Вукана, Стефана првовенчаног и Растка (Светог Саве). Оно што је издвајало од осталих грађевина јесте да је она први саграђени маузолеј српских владара.
Пред крај дванаестог века држава Стефана Немање стиче међународно признање, где Византијско царство прихвата Немањиће као признати владалачки род. Такође, посредством Византије српска држава је стекла легитимитет на политичкој сцени Европе. То је само још један од доказа да доба Немањине владавине представља преломни период у историји српскога народа.
Најважније од Немањине заоставштине је немерив духовни значај који живи у српским светињама. Томе говори и податак да у новијој историји, манастир Студеница, који је грађен по византијским начелима сакралне архитектуре, препознат као споменик културе немеривог значаја, те га је Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) 1896. године уврстила на листу Светске културне баштине.
Године 1196. Стефан Немања се мирно повлачи са власти. Замонашио се на сабору као монах Симеон, а за свог наследника одредио је средњег сина Стефана Првовенчаног. Након замонашења извесно време проводи у манастиру Студеници.
Одлука да се упути на Свету Гору била је мисао о обнављању манастира Хиландар (саграђен од стране грчког монаха Георгија Хиландарија), заједно са својим најмлађим сином Савом. Сава је постао монах на планини Атос 1191. године. Хиландар је и последње место у коме је Стефан Немања боравио. Упокојио се фебруара 1199. године. У Хиландару је почивао до 1207. године, када су његове свете мошти пренете у Србију.
По владаревој жељи положене су у гроб у Богородичиној цркви у Студеници, где се и данас налазе.
Доба владавине Стефана Немање несумњиво представља преломни период у култури и историји српског народа. Српска православна црква Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Услед немеривих заслуга у духовној заоставштини српскога народа, до данашњих дана остало је поштовање, углед и стални повратак у молитвама Светом Симеону Мироточивом.
