Швеђани или како живе срећни људи

Иако смештене у Европи, за нордијске земље увек ме је везивао осећај хладноће, сепарације од остатка Европе, што због географског положаја, што због тог субјективног осећаја. Доста читања и истаживања је иза мене, али ништа као потврда или сазнање из „прве руке“. У наставку ћу покушати да вам пружам ту „шаку“ реалне приче. Шведске приче.

На позив тетке и тече упутила сам се ка тој, мени, на више начина, хладној држави. Каква предрасуда. Реч по реч ћете видети како сам саму себе дематовала. И то само колико пута. Малме је град смештен на самом југу Шведске. До седамнаестог века био је у саставу Данске. Данас је Малме, трећи по величини град Шведске, после Стокхолма и Гетеборга и главни град покрајне Сконе.

Ересундски мост је највећи друмско – железнички мост у Европи. Спаја Шведску и Данску, односно Малме са Копенхагеном. Назив је добио по истоименом мореузу. Неописив је осећај када се њиме возите и како мост креће да се спушта, чини вам се да улазите директно у море, јер у тој милисекунди само је вода око вас. Ту је почетак тунела којим се након само неколико километера излази на територију Данске.

Моје прво изненађење је непосредност Швеђана. На први поглед делују хладно и неприступачно, док их реалност у потпуности демантује. Сасвим природно је сести сам у ресторан. Ништа даље од тога је да вам се за столом придруже потпуни странци са којима можете ступити у непосредан разговор. Толико су дружељубиви и дарежљиви, да неретко збуне таквим понашањем. Швеђани не функционишу по принципу договора – у одређено време, на одрђеном месту се састајем са пријатељима. Могуће је да их управо та неусиљеност држи тако опуштенима. Тетка ми говори: „Видиш ли колики је то опозит ономе што видиш око себе и уосталом живиш у Србији“. Не видех Швеђенина који негде жури и који није потпуно лежеран. Они ништа не компликују. Све је неусиљено и једноставно. Тако је и са послом. Обављају га мирно без, за нас, неизбежног стреса. Свако двориште има јарбол са заставом Шведске и скоро сваки улаз у зграду. На жардињерама је цвеће у бојама заставе – жуто плаво, као и знакови у саобраћају. На сваком кораку је неко обележје, али некако суптилно, неусиљено, неиритирајуће…

Питала сам течу да ли се и даље осећа поштовање према Сједињеним Америчким Дрчжавама, с обзиром да је трећина шведског становништва почетком прошлог века нашло спас од куге управо тамо. Добила сам и више од потврдног одговора. Каже ми: „Код већине људи, поштовање досеже меру обожавања“. Куће су им сличне америчким, мада је у њима неизоставна шведска архитектура великих стаклених површина, комбинација модерног и функционалног, једноставног и практичног, али пре свега здравог – све што је изводљиво тако произвести сачињено је од природних материјала. На прозорима је неизоставно цвеће, али не и завеса.

Не једу превише, иако су гурмани, али то што једу мора бити изузето квалитетно. Алкохол је скоро обавезан и ретко да га не конзумирају уз храну, осим ујутру, када му је млеко замена. Иначе, Швеђани су први по потрошњи млека у свету. Толико различитих млечних производа никада нигде нисам видела. Пуно тога сам пробала и одушевила се. Али највише кваргом. Није прошао дан да бар један нисам појела. Кварг бих најближе могла да упоредим са грчким јогуртом, са додатком воћа и са пуно витамина, угљених хидрата и протеина. Интересантно је да када седнете да обедујете, без обзира шта и у којој количини је изнето на сто, Швеђанин ће поштовати, ако поједете све што сте сипали у тањир. У супротном, исказујете непоштовање. Стога, водите рачуна шта и колико сипате.

Поседују велики број вегетаријанских ресторана, баш због тог односа са природом и еколошком свести. Наравно, то подразумева велики број Швеђана који су вегетаријанци. И да пробам да завршим са храном, и о храни, постоји небројено продавница слаткиша и чоколатерија у које су се заљубиле очи. Следе непца. Лакше ми је било када сам видела колико и они воле слаткише. А што се сладоледа тиче, мислим да су при самом врху у свету и по укусу и по изгледу и по наизглед незамисливим комбинацијама. И поново ми би лакше, јер су љубитељи баш свих врста и временске прилике им не диктирају конзумирање.

Као што рекох, живе у складу са природом. Изузетно је чувају и мислим да су међу еколошки најсвеснијим народима. Просто не постоји могућност да природу неко прља и ружи. И то не због казни, као у неким земљама, већ због изузетне свести и љубави према природи. Није необично да у строгом центру Малмеа видите патке, веверице и зечеве. У каналима, којих има пуно и у којима се претежно возе туристи, небројено је врста патки. Имају и велики број паркова унутар града где су животиње одомаћене. Прелепо је за видети и јако опуштајуће живети на тај начин са природом. Чим се упутите мало изван града, у шумама и на пашњацима можете видети лоса, друге врсте јелена, срне, даброве, веврице, коње… Дуж целог југа Шведске, куда сам имала прилике да се возим, стекла сам утисак да пролазим кроз поља која се обрађују. Као да кроз непрегледну башту пролази асфалтни пут.

Прва бициклистичка стаза у Европи, која спаја цео град, направљена је управо у Малмеу, дужине 561 километар. И тамо, као и у већем делу Шведске становништво свих узраста вози бицикле, невезано за годишње доба. Случај ,баш као са сладоледом. Возови поседују кабине, где као путник добијате место за бицикл. И са та два превозна средства, тако је лако мењати и град. Више него јасно се зна где живи богатији слој становништва. У случају Малмеа то је периферија, смештена на обали мора, на пола сата вожње од центра града. То место је резервисано за луксузне виле. Само изузетно утицајан део шведске популације може живети у том делу и процентуално су то 99% Швеђани. Постоји још једно насеље, у склопу града, које је резервисано за набогатије. Али у нешто нижем проценту у њему живе сами Швеђани – 90%. Неписано правило је да се кућа не продаје било коме. Људи који већ живе у том кварту имају право прече куповине. Тек ако се међу њима не нађе купац примају нове комшије, али и тада потенцијалне новајлије морају да задовоље одређене критеријуме.

Што се тиче неког дубљег односа са странцима, у почетку, влада одређена доза опрезности, услед насељавања арапског становништва. Одмеравају, анализирају, држе дистанцу, али ако схвате да сте особа која задовољава њихове критеријуме, прихватају вас и тако у Швеђанима стичете искрене и добронамерне пријатеље. Као такви вас обасипају љубазношћу и подршком, како материјалном, тако и човечном, што сам код тетке и тече у дому итекако осетила. За оно што сам, за то кратко време доживела, слободно могу рећи да је тај начин свеопште пријатељске подршке, више од посебне.

Неизоставни део живота им је фика, као незаобилазни дневни ритуал. Ритуал који зауставља казаљку. Фика је уживање у кафи или чају у комбинацији са колачем или кросаном. Дословно само то. Фика „не одобрава“ гледање у телефон, проверавање мејлова, чекирање друштвених мрежа. Фика је који минут за индивидуу. У апсолутном миру. Са светом. Са собом.
Тетка ми се значајно смеје. Да, делује као мисаона именица да седиш сам, а не узмеш свој паметни телефон у руке. Прво нисам марила за то шта ми тетка говори. Мислила сам, ма ни под разно не постоји могућност да седим сама и још на све не телефонирам, или пошаљем пар порука, или погледам новости на Инстаграму.

Пролазили су дани и ипак нисам одолела знатижељи. Верујем да ми не верујете. Да, јесам! Пробала сам. То је тренутак када се на потпуно нов начин саживите са укусом као таквим. Када вам ништа не одвлачи пажњу док је чуло укуса на врхунцу, док остала чула тихују. Знате ли колико се одморим и науживам, за то, наизглед кратко време. Уистину кратко, али непроцењиво.

Непроцењиво, баш као и време проведено у Малмеу. Толико лепо, да кроји утисак као да је трајало таман колико неколико фика.

5 2 Гласајте
Article Rating
Претплат се
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
Сви коментари
0
Оставите свој коментар!x
()
x