Отвори очи, читај!

Отвори очи, читај!

Свети Сава

Враћајући се својим коренима, Србин увек долази до светога Саве, јер у највећем броју искушења са којим га живот суочава, спознаје да је Сава заправо темељ на коме почива читава духовност и исконски душевни мир. Све што настаје након Савиног упокојења држи ослонац на темељу који је створио човек који се одрекао свега, зарад љубави Христове.


Свети Сава је рођен 1175. године у граду Расу као треће и најмлађе дете госпође Ане и великог жупана свих српских и поморских земаља Стефана Немање . Стефан Немања и Ана су Савино рођење тумачили као дар од Бога, јер су били на прагу старости. Савин биограф, Доментијан, тумачи да име Растко које је Свети Сава добио на крштењу, обележава предсказање учињених Савиних подвига духовног узрастања и јасно указује на Немањино поштовање српске средине према општесловенској хришћанској култури.

Детињство је провео на очевом двору који је био стециште најумнијих људи српских земаља крајем 12. века и извориште идеја за успостављање државног јединства свих српских земаља. Сава је овим идејама остао веран до свог упокојења. Док је Немања свом народу подарио јаку државу, Сава је заслужан за њен духовни развој, објединивши све Србе у једну духовну заједницу. 

Образовање је стекао на очевом двору. Старословенска писменост која је српском народу преносила културу хришћанских узора је само један од Савиних доприноса. Школовање кроз које је прошао укључивало је; државничке и војне послове, дипломатију, тумачење правних и административних аката, кроз шта је спознао да држава мора почивати на чврстим правним темељима и поштовању правних норми. Али оно што је било од пресудног значаја и важности за српски народ, јесте Савино школовоње из области дидактике и теологије, где се као биће далеко више проналазио и захваљујући коме је створио најплеменитији темељ вере поклонивши га свом народу.

Немања је суделовао у томе да се два цивилизацијска тока превазиђу, што је јасно видљиво кроз изградњу Студенице и Мирослављево јевањђеље. 1190. на крајњи запад своје државе Немања је послао петнасетогодшњег Растка да управља хумском земљом. Међутим, Растко никада није показивао претензије ка владавини и вођству те врсте. То се то суштински косило са његовом духовном бити. Услед тога Растко напушта Хум и одлази на Свету Гору. Ову одлуку је донео самостално, водећи се својим унутрашњим гласом. Родитељи су послали потеру за њим, по цену да га и на силу врате. Међутим, Растко се није поколебао, јер је тежио далеко узвишенијим стварима од оних које могао видети на двору и у мастирима свога оца. Тиме је јасно показао да је његово опредељење, борба за источну хришћанску цивилизацију, наследницу античке хеленске културе, без западних римских наплива и тиме отпочео спајање дотадашње српске културне баштине са са великим тековинама византијске цивилизације. До детаља је упознао и осетио целу Свету Гору, Цариград и Солун. Грчки језик му је помогао да уплови у теолошке и филозофске ризнице хришћанске мисли. Изучавао је руска, јерменска и грузијска литерарна дела, дошао до сиријске поезије. Отворио је себи видик на Малу Азију и целокупно источно Средоземље, све оно што је стопљено у културни византијски круг.

Извесно време је провео у руском манастиру Пантелејмону, да би 1193. прешао у грчки манастир Ватопед. У Ватопеду се замонашио и примио монашко име Сава, вођен исконским поштовањем ка Светом Сави (Јерусалимског) Освешћеном. Свети Сава Освешћени био је предводник монаштва у 5. и 6. веку у Јерусалиму. Тиме је Растко, сада Свети Сава, јасно, али невербално, поручио у ком правцу ће се кретати његова активност у монаштву. Започиње свој значајни ктиторски рад саградивши цркву у Ватопеду коју је посветио Јовану Златоустом, најзначајнијем хришћанском беседнику. Са оцем је у Ватопеду остао око годину дана и тада су започели градњу српскихмонашких манастира Хиландара и Карајске ћелије. Цариград је посетио 1198. и 1199. године када је од цара добио дозволу да обнови манастир Хиландар и неколико мањих манастира. У Кареји, центру Свете Горе, саградио је испосницу и посветио је своме патрону, Сави Освешћеном. Чим су створили иоле пристојне услове за живот у Хиландару, у њему су започели живот.

Немања се упокојио 13. фебруара 1199. године. Непосредно после Немањиног упокојења Сава саставља нејвероватније, свој најинтимнији спис Извештај о боловању. 

Годину 1202. обележава почетак братоубилачког рата између Савине старије браће Стефана и Вукана, а убрзо 1204. пад Цариграда у руке крсташа. Ти догађаји су прекнули намеравано проглашење Немање за Свеца. Сава је упркос овим недаћама, успео да се издигне и настави своју мисију; да унапреди Хиландар, обнови остале светогорске манастире Филотеј, Каракал и Ксиропотам, као и да постане ктитор манастира Филокала у Солуну. Постао је ђакон, затим свештеник, да би у Солуну хиротонисан за архимандрита са епиописким одличјима, набедреницом и наруквицама, чиме је постао глава Српске цркве. 

1204. је ипак била преломна на све начине, како је ауторитет Цариградске патријаршије на Балкану нагло опадао услед налета латинских варавара у малоазијски град Никеју, и то не само међу Бугарима који су одмах прихватили унију са Римом, него на велико разочарање и међу самим Грцима. Латини су почели да пустоше Свету Гору и јако брзо успели да завладају њоме. Сатеран и ћошак и потуно скрајнут, Сава је дочекао позив да се са моштима свога оца врати у Србију. 19. фебруара 1208. положио је мошти свога оца у манастир Студеница. Упркос свему, духовност га није напуштала, те је у Студеници постао игуман, прилагодио Студеници Хиландарски типик, развио је књижевну школу и од Студенице начинио центар духовног живота и Немањиног светачког култа. Студеница је постала мати свих српских цркава. И остале српске манастире уредио је као и Студеницу, по Хиландарском типику и на тај начин у Србију трајно пренео дух Свете Горе. Од студенице, као задужбине свога оца и од списа Извештај о боловању, бројим допунама створио капитално дело Живот господина Симеона. Ово дело је Немањина биографија, али на неки начин и Савина аутобиографија. Са разлогом ужива велико поштовање и важност за историју, културу и књижевност српскога народа. 

Одмах након Немањине канонизације Сава је довршио дело Служба Светом Симеону, коју јесте ослонио на обредне облике византијске црквене поезије и у којем одржава прописане црквене узоре, али и поред поштовања происане форме, види се, да Савино биће успева својом племенитошћу и љубављу да издвоји хумани и топли лик свога оца свеца.

Сава је веровао да људске вредности, ма где створене, остају заувек, а да се налети људи који покушавају да их униште или оспоре, заустављају разумом. Да сваки човек на овом свету, невезано за националну припадност, има право на сопствени идентитет и да смо сви ми створитељи васељене као такве. Оваквим погледом благости, јасно је због чега од Саве, све што се духовности и људсва тиче, поичиње и са Савом се и после његовог давног упокојења, ипак, никада не завршава.

5 1 Гласај
Article Rating
Претплат се
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
Сви коментари
0
Оставите свој коментар!x
()
x